Срби вековима, у мањем или већем броју живе у Сплиту. Пре последњег рата Срба је у највећем граду Далмације било преко 20.000, а сада их је тек око 2.000.
Сасвим је природно, у данашње време да регистрована верска заједница има право на свој храм, ако може да га себи изгради, или купи. Барем је тако у свакој земљи која има верске слободе. Међутим, у Сплиту, у Републици Хрватској, Срби и даље свој црквени живот остварују у маленој капели на првом спрату зграде из 11.века, иако су давно поштено дошли до земљишта за храм, прибавили дозволе, и започели изградњу врло лепог објекта, и желе, и могу да исти храм заврше. Зашто?
Прича почиње још на преласку из 19. у 20.век. Тада су Срби у Сплиту за своју цркву, купили својим новцем плац од 5100 квадратних метара. На добром месту, у средишту града, где се данас налази дом здравља. Када је Српска православна црквена општина (СПЦО) из Сплита 1930.године затражила од градске управе грађевинску дозволу, одбијена је.
Одбијање је образложено тиме да је плац СПЦО велики, тј. да је пројектована црква премала за ту локацију. А уз то град је планирао да баш на том месту изгради нову, велику католичку катедралу, са надбискупским сјемеништем.
Градска управа Сплита је сама понудила алтернативно решење да се нови православни храм изгради на месту запустелог, и зарушеног католичког манастира, који је био тада у функцији жандармеријске станице, у данашњој Матошевој улици. Са обавезом да град сам о свом трошку поруши тај стари објекат. Након дужих преговора то је прихваћено, и 1933. се склапа уговор о замени парцела тако да СПЦО даје парцелу од 5132 м2 у замену за парцелу од 1723 м2. Поштено.
Након тога се расписује конкурс (1936), и добија дозвола за градњу (1937). Коначно 1939. започиње градња, која је до рата изведена до висине од 8 метара. Градило се тесаним брачким каменом, уз богату клесарску декорацију на фасади. Избијањем рата престају радови, и та обустава се продужава и на период након рата када је црква без новца и у немилости комунистичке власти.
Од 1960. СПЦ покреће поново захтев за наставак радова, али наилази овај пут на нову препреку. Сада сплитски завод за заштиту споменика културе проглашава комплекс напуштеног католичког манастира, на коме је започета градња храма Светог Саве, за споменик културе, и тиме забрањује рушење старих објеката.
Српска црква тако остаје незавршена, у скученом простору без адекватног додира са улицом, као нека скривена катакомба.
Чак градски стручњаци предлажу да се и започети храм поруши и умањи, па чак и архитектонски усагласи са оним старим објектима који су по договору са градском управом давно требали бити порушени.
Покренуто је уз то и питање висине храма, а надлежни су изнели и став да је неприхватљиво да црква Светог Саве буде виша од осталих околних објеката.
Из тог разлога СПЦ је у више наврата слала у Сплит своје овлаштене архитекте, крајем осамдесетих година, да се нађу компромиси за кров храма. Међутим, није било компромиса, јер је једино прихватљиво за другу страну да се српска црква што мање види, и што мање личи на православни храм. У међувремену, Сплит је посетио и патријарх Иринеј, али ни његова посета није допринела наставку градње. И тако, врло лепо пројектован храм и данас зјапи и вапи за достојним решењем, а православни верници за достојним верским објектом.
Ситуација са сплитским храмом Светог Саве наводи на мишљење да СПЦ мора да нађе одговарајући правни модел, и одговор на овакве изазове са којим се среће и другде, у другим деловима бивше Југославије. СПЦ треба да има правни тим који је дорастао оваквим споровима.
И њихово решавање треба подићи на међудржавни ниво. У Србији никоме не смета што католичка катедрала доминира српским Новим Садом, или српским Зрењанином или Вршцем. У Србији држава учествује у градњи и обнови Хрватске куће, или куће Бана Јелачића. А у Сплиту је проблем да Срби својим парама заврше цркву коју су легално започели. Међутим, предузетници који имају локале у овој заштићеној зони Сплита, за све ово време несметано спроводе своје радове, и адаптације. При томе плац наше цркве служи другима по потреби за одлагалиште којечега.
Одувек је било правило, да ако постоји добра воља решење се лако нађе. Позитиван је пример српске цркве у Дубровнику. И она је грађена касно (1877), у старом градском језгру. Међутим, она сада има осим богослужбене функције, и своју културну функцију у животу града Дубровника. Заједничким напором српских и хрватских стручњака, након ратова деведесетих, овај српски храм је грађевински саниран и уређен, а његова пребогата ризница која је научно обрађена, постала је доступна туристима и истраживачима. Те тако православни храм данас заиста краси Дубровник.
Дај Боже да се и православни храм у Сплиту, коначно изгради!
